Ja sam u snežnoj šumi, okružena smrću i jelima, sa grane koje su opterećene snijegom, i svaki dan i tada čujem pametni pfff dok se udvostruči i prašina pada na zemlju. Uprkos velikim snežnim padinama, pista na kojoj sam snežna ploča, koja seče kroz ovu magičnu šumu, savršeno je ušla.
Ovo je Kopaonik, najveći srpski resort: uglavnom se bavi početnim i srednjim skijašima, tako da ima puno onih koji ne žele da se kreću dubokim svježim prahom, dok oni rade svoju tehniku. Za one koji se bavimo, međutim, dovoljno je lako ući i izađati sa drveća na obe strane trka kako bi uživao u nekim nesrećenim snegom.
Na dnu padine nalazi se slatka drvena koliba sa zamršenim zakrivljenim prozorima, panele obojene zelenom menta i jelena lobanja sa rogovima iznad vrata. Uzimam obaveznu Instagramovu sliku i onda uđem. Udario mi se zida cigaretnog dima i vid sisanče svinje koja se vrti preko vatre, ali gomila, mješavina mještana i posjetitelja skijaša iz Beograda i šire, su prijateljski i željan da saznam kako sam došao da budem ovde. Nijedna turistička kompanija u Velikoj Britaniji trenutno ne radi na odmoru na Kopaoniku, tako da su posetioci britanskih skijaša nešto radoznalost. Uskoro pijem rakiju (nacionalni duh poput špance) ljubaznošću mojih novih prijatelja.
Kopaonik je ime skijališta i najveće srpske planinske linije, koja se prostire na sjeverno Kosovo, iako Republika Srbija i dalje nije formalno priznata od strane Srbije. Odmaralište je oštećeno NATO bombardovanjem 1999. godine, ali je sada popularna skijaška destinacija za Srbe. To je velika ljetna žarišta, poznata po tome što je mjesto na kojem je Novak Đoković udario svoju prvu tenisku loptu.
Najveća tačka Kopaonika je Pančićev pik 2,017 metara, upravo iz džinovske, bele, futurističke kupole, koja je ranije bila vojna radarska stanica. Njegovo prisutno prisustvo doprinosi očigledno nealpskom iskustvu skijanja ili snovboarda ovde – kao i gusta šuma – gusta je da sve što se obično susreće u Alpima, pošto većina liftova ima tendenciju da bude iznad treeline. Međutim, najveći žreb je cena – zimski odmor je znatno jeftiniji nego u Alpi. Jednodnevni lift sa iznajmljivanjem skija iznosi oko 170 funti – skoro pola od Val d’Isere. I dok je manje da se ospori napredniju skijašu ili snovboarderu, 24 lifta i 55 kilometara trkača su kvalitetni i nisu gužve. To je mesto gde početnici i poboljšači mogu ostvariti pravi napredak.
Sam resort je mali, ali zgodan, sa uglavnom ski-in, ski-out hotelima. Neke od zgrada imaju lepe, kosim drvenim krovovima, kao da su dizajnirane da imitiraju oblik okolnih četinara. Ostala sam u nedavno renoviranom Hotelu Angela, koja je uređena u mirnim, zemaljskim tonovima i ima sjajan pogled na zimsku šumu. Za one koji su u strožijem budžetu, na Airbnb-u se nalaze dobro locirani apartmani počevši od 22pp, a atmosferski Hostel Montana ima dupleks od polupansiona od 15pp, uključujući prijevoz do obronaka.
Posle jednog dana na planinama, lutao sam da pijem vino, i jedem kukuruz na koljubima ili kobasicama od drvenih koliba na ulici. Odmaralište takođe ima nekoliko tradicionalnih restorana, u čijim menijima dominiraju riblje i mesne kuvari i mesne rešetke. Apres-ski ovde znači kasne noćne barove koji igraju tehno, kao što možete očekivati od skijališta nekoliko sati vožnje od Beograda – a tu je i zabava. Kopaonik prolazi kroz monarh “Planina Sunca”, a sunce je sjajilo svaki dan – odmaralište je u proseku 200 sunčanih dana godišnje. Bilo je hladno, često oko -15C, iako je to bilo neobično nisko.
Kopaonik ne bi gurao sve dugove (i vegansi i vegetarijanci bi mogli da preferiraju mesto sa širim izboru na izborima) zbog kimintetentijskog iskustva u skijanju. Ali za drugačiju vrstu snega, sa dobrim početnikom i poboljšanim opcijama u prekrasnom prirodnom šumskom ambijentu, ona čini zanimljivu alternativu uobičajenim osumnjičenim – i onima koje bi teško pobediti po ceni.